Nišlijka Ljiljana Petrović, javnosti poznata kao menadžerka Tošeta Proeskog, živi već 12 godina u selu Tamnjanica u opštini Bela Palanka. Tu je klima slična mediteranskoj, pa je Ljiljana otkupila blizu 2000 parcela od 700 vlasnika i sjedinila ih u nepregledna polja lavande, smilja, damaske ruže, borovnica…

Tamnjanica je na pola sata od Niša, dva od Skoplja i Sofije. Ljiljana je tu videla „Provansu juga Srbije“, mirisni raj u kome će uživati njeni kooperanti i budući turisti.

• Kada sam došla ovde pre 12 godina palo mi je na pamet da nešto pametno napravim. – priča ona. – Krenula sam da kupujem zemlju i posadila prvih 30 hektara lavande. E onda sam širila, širila, širila…

Kojim argumentima ste ubedili ljude da postanu vaši kooperanti?

Lj.P: Nisam nikog ubeđivala, praktično svi kooperanti su sami došli. Ovo je malo mesto i tačno se zna šta je šta. Zemlja je od seljaka, a kooperanti su je otkupili po onoj ceni koliko su je seljaci prodali meni. Ljudi su shvatili da ja ne preprodajem njihovu zemlju, da je moj cilj da to bude jedna oblast slična Provansi.

Kad neko od kooperanata traži 10 ili 20 hektara, šta onda radite?

Onda se odredi jedna oblast, pozovu se vlasnici, ujedine se parcele i otkupi zemljište. Ima puno posla oko toga da se okupe ljudi, da se ode kod notara… Nikom nisam to naplatila. Tamnjanica, to je moja vizija, moj cilj. Emocije su u pitanju.

Projekat “Iza svake uspešne žene stoji žena” sufinansiran je iz budžeta:
Republika Srbija
Ministarstvo kulture i informisanja

Uslužna destilerija

Šta vam je išlo na ruku kad ste pregovarali sa seljacima oko prodaje zemlje?

Lj.P: Što sam iz tog sela poreklom, što poznajem sve familije. Potičem iz porodice gde je moj otac bio vrlo uspešan čovek. Mene su, takođe, oduvek uzimali za ozbiljno i hteli su da mi prodaju zemlju. Ta zemlja je bila skroz zapuštena, bile su to strnjike. Trebalo je poprilično godina da se to sve očisti.

Uspelo vam je da objedinite skoro 200 hektara i pretvorite ih u obradivu površinu, u relativno kratkom periodu?

Lj.P: Meni jeste u nenormalno kratkom vremenu uspelo da sve napravim, zato što sam činila uslugu i jednima i drugima. Moj interes je bio – što više kooperanata, da budem atraktivna na tržištu, da svi oni destilišu u mojoj destileriji. Ja prodajem eterično ulje.

Vaš interes je destilerija?

Lj.P: Da, svako bere sa svoje parcele i destiliše uslužno kod mene. Kooperanti su vlasnici zemlje, ja sam im samo učinila da dođu do zemlje. A profitiram na destilaciji i na održavanju zemljišta, ukoliko se tako dogovorimo.

Da li je to urađeno još negde u Srbiji?

Lj.P: Ne, nisam čula.

Vi imate moć da okupite ljude?

Lj.P: Da, ja imam tu osobinu lidera.

Da li ste ovde sa porodicom?

Lj.P: Imam samo mamu i tatu. Oni su sa mnom.

Prednosti sela

Ističete da su vaši kooperanti kvalitetni ljudi. Ima li žena među njima?

Lj.P: Ima, tu su tri-četiri žene. Evo sad je kupila jedna moja prijateljica kuću ovde u selu. Ona je profesor psihologije na fakultetu u Novom Sadu.

Zar ni jedan seljak nije pravio problem za prodaju svoje zemlje?

Lj.P: Možda dvoje ali su mi na kraju i oni prodali. Nikad nisam nikog molila. Mi smo svim vlasnicima zemlje dali duplo veću cenu nego što košta zemlja ovde, svima.

Vaš je cilj da svima u Tamnjanici bude dobro?

Lj.P: Cilj mi je da se svako bavi nečim, da kooperanti i meštani od ovoga imaju koristi. Jedna porodica da se bavi proizvodnjom džema, druga rakije, treća kozjeg sira i surutke…

Koje su prednosti života na selu?

Lj.P: Sve moguće. Kad imate dobar posao i živite na selu, vi možete u mesec-dva da sednete u auto i odete do Beograda, Zagreba, Bugarske, Grčke… Vi ste gospodar svoga vremena i možete da odete gde god hoćete. Može li to da se uporedi sa životom u gradu gde svaki dan idete na posao i vraćate se u isto vreme? I jedva čekate nedelju da pobegnete negde.

Životni put

Bili ste menadžer Toše Proeskog. Čime ste se još bavili u životu?

Lj.P: Jedan deo života radila sam za mog oca, koji je bio privatnik godinama. On se prvi bavio proizvodnjom šampinjona u Jugoslaviji i bio je jako uspešan u tome. Još uvek me zovu Ljilja Pečurka. Posle sam bila lider u Nišu, osamdeset i neke godine otvorila sam prvi fitnes centar i kozmetički salon.

Da možete da režirate svoj život, da li biste veći deo ostavili za Tamnjanicu?

Lj.P: Ne, ništa ne bih menjala zato što mi je život baš bio interesantan.

Da li ste zbog posla ili svojom željom ostali sami?

Lj.P: Imala sam ozbiljnu vezu, izgubila dete, više nikad nisam mogla da imam dece i to je bio razlog da nisam htela nikog da osudim da ostane kraj mene. Ako već ne možete da imate porodicu, onda ne bi trebalo da težite tome.

Medijska pažnja

Da li ste srećni što jedan vaš kooperant, Gorazd Čuk, pravi sjajne umetničke kolonije u Tamnjanici i što to postaje medijska atrakcija?

Lj.P: Ja uopšte nisam planirala medijsku atrakciju ovde, bila sam dovoljno dugo medijska atrakcija, baš sam želela suprotno. To mi je bilo opterećenje. Dođete u selo i opet vas stignu mediji.

Šta biste poručili ženama koje se u vreme korone možda premišljaju da se presele iz grada u selo?

Lj.P: Odrasla sam na Zapadu. Moji roditelji su živeli dugo godina u Nemačkoj. Naučila sam da svi ljudi koji žele nečim normalno da se bave ili žele lepo da žive, žive van grada. Za mene je sasvim normalno da živim van grada i mislim da je to privilegija.

Čovek koji ima preduzetničkog duha, svuda će se snaći. Šta da kažemo za nekog ko radi od devet do pet, da li će „preživeti“ na selu?

Lj.P: Mislim da je malo teže da takve osobe opstanu na selu, jedino ako hoće da naprave nešto što će kasnije da im donese dobrobit. Selo je malo više za slobodan biznis.

Turistički centar

Najbolja sređena plantaža u Tamnjanici pripada jednom vašem kooperantu od 88 godina. Da li se kooperanti takmiče između sebe, budući da svi gaje iste kulture?

Lj.P: Ne.

A da li se druže između sebe?

Lj.P: Slabo, više su okupljeni oko mene.

Šta imate od sadržaja u selu Tamnjanici?

Lj.P: Još uvek ništa. Postoji jedna džemara i likovna kolonija Pigmalion i ništa drugo.

Šta planirate dalje?

Lj.P: Ja sam ovde non-stop. Imam viziju šta želim i znam šta mi je cilj.  Planiram da selo Tamnjanica postane etno-selo, da ljudi mogu stalno nešto da proizvode, da napravimo spa centar sa hotelom za tim bilding… i možda neku preradu do krajnjeg proizvoda za izvoz. Kad ostvarim svoju viziju, verovatno ću želeti da idem dalje. Takav sam tip. Radila sam na tome da me ništa ne vezuje posebno za materijalne stvari.

Umeće ratovanja

Slušate li svoj unutrašnji glas?

Lj.P: Za sve, isključivo.

I smejete se što ga drugi ljudi ne slušaju?

Lj.P: Primetila sam, niko.

Šta razlikuje ljude koji prate viziju?

Lj.P: Kad pratiš svoju viziju, ti ne kalkulišeš puno i uporan si u tome da je ostvariš. Čim počneš da kalkulišeš, ti gubiš ili energiju, ili snagu, ili hrabrost… Kalkulacija je ono što nas sprečava da dođemo do našeg cilja. Ja to ne radim.

Poručite nešto našim čitateljkama?

Lj.P: Prestanite da kalkulišete i sledite prvi instinkt!

Šta čitate trenutno u Tamnjanici?

Lj.P: „Umeće ratovanja“ od Sun Cua. U Tamnjanici sam među ljudima koji znaju to umeće u ekonomskom smislu. Imam ravnopravne partnere, svoje kooperante. Jako je lepo poslovati sa ljudima koji su ti ravnopravni. Uvek sam tu za njih, za sve – od sitnica do krupnih stvari.

„Umeće ratovanja“ čitate po drugi put. Šta niste prvi put „pročitali“?

Lj.P: To je knjiga koju bi trebalo čitati svake godine jednom. Zanimljive su psihološke igre, kako ljudi znaju da ne vide nešto i izgube zbog toga. To može da se iskoristi u svakodnevnom životu, poslu, svemu. Možeš da dođeš do zaključka šta drugi ljudi misle. Možeš da ih pročitaš.